Tri godine kasnije...

Na jučerašnji dan, pre tačno tri godine, kliknula sam tipku enter i otvorila moj blog. Da, moj blog je juče napunio tri godine! To je bila ujedino najgora i najbolja odluka u mom životu. Danas, priznajem, da mogu da vratim vreme, nikad, ali nikada ne bih otvorila blog. Ali, ipak sam i veoma srećna što sam to učinila. Da biste razumeli paradoks moje izjave, idemo kroz jedno mini putovanje u prošlost. Vežite pojaseve, pričamo o meni i blogosferi po prvi put. Živeli!

"Razvojni put Bore Šnajdera"

Ušla sam u celu priču zvanu blogovanje iz sasvim naivnih pobuda. Od kada znam za sebe volela sam da pišem, volela sam i kozmetku, pa sam našla način da spojim dve ljubavi u jednu. Da sam kojim slučajem napisala knjigu ne bi je pročitalo toliko ljudi koliko je bilo poseta na mom blogu u ove tri godine. Sami dolazite do zaključka da mi je pisanje bilo na prvom mestu. Nisam trčala za besplatnom kozmetikom, ne trčim ni dan danas kada imam pune kese i police PR uzoraka. Ja i dalje u lične svrhe koristim jedan neseser i svega par stvarčica. Nemam potrebu da baš sve boje karmina isprobam na sebi, a ako to i uradim, to je radi recenzije ili u prevodu zato što moram. Ovo važi za svu ostalu kozmetiku, što preparativu, što dekorativu. Ne smatram da će mi neki kozmetički proizvod promeniti DNK i ulepšati me, ne lečim komplekse, pošto iste ne posedujem. Svesna sam kako izgledam, naučila sam da volim svoje mane jednako kako volim i svoje vrline. 

"Rat i mir"

Kao i većina novopečenih blogerki mislila sam da je dovoljno da marljivo radiš i dobro vladaš tematikom kako bi došao do uspeha. Za mene uspeh znači broj čitalaca i broj pregleda. Nikada, pa ni dan danas nisam krila da sam od prvog dana imala vezu u dve kompanije. Ono na šta se nisam bila spremila su moje koleginice blogerke. Upala sam u skupinu ljudi za koju sam kasnije saznala da me je "mrzela" i dok me nije ni poznavala. Bile su ljubomorne na moj brzi početni uspeh i poziciju, smatrale su da ja to ne zaslužujem pošto sam se tek pojavila, a pojedine su bile svega šest meseci duže od mene "na sceni". O meni se pričalo kao o Teta Liji, a ne Mariji. Kasnije sam imala tu čast da te iste ljude upoznam, od kojih su neki pokušali da mi posole pamet, "klaniraju" me, promene me i uvuku u svoje mutne vode tračeva, zlobe i intriga. Jednim delom su u tome i uspeli. Da, bila sam deo popularne "blogosfere", pričala sam tračeve, ali sam se i naslušala tona i tona istih. A danas te iste persone, koje su do juče na mrtvo ime pljuvale jedna drugu, sede, kafenišu, druže se, a pojedine su se ostvarile i kao najbolje prijateljice, ni ne sanjajući šta je ona druga govorila o prvoj do juče. Bogu hvala na dokumentovanim prepiskama, pardon tračevima i dokazima u stilu "zlu ne trebalo". Ovo je usmereno onima koji se danas izdaju za anđele, a zapravo su koristoljubivi vukovi u jagnjećoj koži. U blogoferi ni p od pravog prijateljstva nema, barem ne u Srbiji. Muka mi je i džigerica mi se prevrće kada pomislim na pojedine persone. Znate, ja ih poznajem uživo, a vi ih poznajete putem njihovih blogova. U zavisnosti od pronicljivosti, neke ste verovatno provalili do sada, neke niste. U svakom slučaju to je leglo teških foliranata, kompleksašica i psihopata. Čast izuzecima, ima ih dosta, nije kraj sveta, Bogu hvala! 

I sada se verovatno pitate zašto sam ja tako "časno poput kaluđerice", igrala u tom veštičijem kolu i ogovarala i palila se na tuđe tračeve o meni. Odgovor je kratak i jasan - bila sam nezrela budala. Iako po godinama nešto starija od pojedinih, a od nekih nešto mlađa, bila sam par ekselans životno nezrela na polju međuljudskih odnosa. Pre ovog iskustva kretala sam se u potpuno drugačijem krugu ljudi. U krajnoj liniji i bez uvrede, ali šta očekivati od žena kojima je make up ili blogovanje jedina životna preokupacija? Moj problem je što sam sve shvatala isuviše ozbiljno i isuviše lično i palila se, kako bi naš narod rekao, kao hepo kocka. Tako ostrašćena udarala sam svom snagom, da danas, kada se setim, počnem da se smejem samoj sebi i kažem - "O, Bože, Marija kakva si ti budaletina bila". Bilo mi je potrebno par užasno loših persona, jedan ozbiljan i blizak psihopata, pregršt životnih sranja i životnih nedaća, kako bih u jednom momentu progledala i sve presekla. 

Koji će bre meni klinac da se ja jurcam, ogovaram, takmičim sa ženetinama sa kojima nemam ništa zajedničko. Nisam ružna, nisam debela, nisam nosata, nisam matora, nisam iskompleksirana, još uvek sam dovoljno i mentalno zdrava, Bogu hvala. Meni bre ne treba fake profesija, ne treba mi fake slava, ne treba mi tona kozmetike, niti mi je ikada u životu trebala. Ne lečim svoje komplekse, niti smatram da neka krema ili preparat mogu da me podmlade, ulepšaju, stešu. Trudim se da imam maksimalno realnu sliku o sebi. Pa zar ja treba sebe da vrednujem po tome koliko sam saradnji ostvarila i PR uzoraka dobila? Da li se moja vrednost meri u broju krema ili karmina? NE! 

Da li znate koliko je jezivo iscrpljujuće slušati neostvarene, nesrećne persone, frustrirane žene koje su se zajebale u životu udajom i rađanjem dece ili žude da se udaju i rode decu po svaku cenu, a nikako da nahvataju kretena, pa po ceo dan kafenišu i razglabaju o tuđim životima na jedan prizeman i primitivan način? Pa meni je u jednom momentu sve to dosadilo, sve mi se smučilo do te mere da mi se povraća. Kako sam u svakom timu po malo igrala, danas, kao što sam već napisala, odlično znam šta su najbolje drugarice i klanirane ženetine do juče mislile jedna o drugoj. Menjati mišljenje za 180 stepeni nakon trideste godine je već naznaka ozbiljne psihijatrijske dijagnoze. U prevodu, nisu one promenile mišljenje jedna o drugoj, već su našle zajedniči interes pa đuskaju u istom ritmu. A ja, ja mišljenje promenila nisam, samo sam se gorko pokajala što sam dozvolila sebi da prvih godinu i po dana budem deo toga. Ja, ljudi moji, ne mogu danas sa jednom grupicom da sedim i jednoj koki da se kezim u facu, a sutra sa drugom grupicom da je ogovaram. Ne razumem zašto se uopšte međusobno toliko ogovaraju? To od starta nisam razumela, zato sam se kao mlad majmun i upecala. Nisam shvatala tada da su to isprazne, isfrustrirane, iskompleksirane i duboko nesrećne žene, koje olajavanjem drugih žena ispunjavaju svoje vreme i misle da ukoliko unize onu drugu, da same više vrede. Nisam razumela da postoje one koje će da gaze preko leševa, da plivaju i da se migolje kao ribe, u svim crkvama Bogu da se mole, da glume veličinu, a da su zapravo bezlični nesposobnjakoviću (da, dobar glas o tuđoj nesposobnosti se daleko čuje, ili ga barem čuješ kada se krećeš u tim krugovima, hteo ne hteo), bez obraza, ličnosti i svojeg ja. Ni na takve osobe nisam bila spremna. Ne smatram da je blogovanje super profesija kojom čovek treba da se ponosi. Možda sam pogrešno vaspitana, ali za mene si ostvaren čovek ukoliko si novac, hleb, egzistenciju i stalna primanja stvorio sa svojih deset prstiju i ukoliko su ista redovna i sigurna, koliko nešto u Srbiji sigurno može biti. Od blogovanja može da živi jedino Zorana, a ostale ne znam kako će da se obezbede za starost. Pojedine persone i ja jednostavno ne želimo iste stvari, imamo različitu percepciju blogovanja i budućnosti, tako da su se džabe čerupale sa mnom. Ali, vratićemo se na ovu temu. 

"Ja neću da se družim sa tobom, pošto se ti ne družiš sa vođom čopora, buuu." Ponašanje ala dete debil. U životu ste se videle dva puta, ali svaki naredni put ona sa tobom ne razgovara, zato što tebe njena grupica ne voli. U zabole me! Tako se ponašaju bezlične ličnosti. Ima onih koje kažu ćao i bole ih šta će Sveta da misli. Vaspitanje i lični stav. 

O smicalicama, podmetačinama, teškim nameštaljkama i lažima da vam ne pričam. Mislili biste da lažem ili da se nalazimo u nekom holivudskom filmu C produkcije. Do te mere su spremne da idu da vam ugroze porodicu i stvaran posao, da se raduju vašim najvećim životnim nesrećama i sve zajedno prepričavaju, onako uz kaficu. 

Nikada mi nije bilo jasno zašto se nečije odsustvo sposobnosti da bude đubre smatra znakom slabosti?

Nakon što sam iskusila gorak ukus u ustima, shvatila kolika sam budala bila, koliko sam sebi dozvolila da nisko padnem, da niže mislim da nije moguće, osim da ponovo zaplešem u istom kolu, što se može desiti samo u paralelnom univerzumu. Tada sam rešila da se načisto povučem iz tog sveta. Nastavila sam da pišem blog, ali više nisam bila deo "blogosfere". Zaćutala sam načisto, ništa me nije zanimalo, nisam reagovala na tračeve koji su stizali do mene, osim u dve iznimne situacije kada sam na žalost bila primorana. Baš me briga šta rade, koga ogovaraju, sa kim piju kafu, da li me olajavaju, ma sve mi je ravno do Kosova. Živim po sistemu ne diram te, ne diraj me. Neka spletkare, neka mi podmeću, baš me briga. Za one koji mi ne veruju, ponoviću vam - ne cenim sebe po broju ostvarenih saradnji, krema, karmina, na svet gledam potpuno drugačije. Jedno vreme smo trčale istu trku, ali ja se nisam umorila, već sam shvatila da sam promašila cilj koji sam sama sebi postavila, samo zato što sam trčala pogrešnu trku.

Iron lady

"Ono što te ne ubije, ojača te." Živa istina, dragi moji. Život je čudo, a moj je iznimno težak i turbulentan, Posebno sam se napatila u poslednje dve godine, a rat vodim od 15-te godine. Kada vas život kleše i oblikuje, ranjava na sve moguće načine, imate dva izbora - jedan je da padnete i potonete, a drugi je da ustanete i idete dalje. Mogla sam da mrzim ceo svet, mogla sam da žarim i palim, da radim sve i svašta, imam i pameti i sredstava za sprovođenje raznoraznih ciljeva. Ali, sve to vodi u samodestrukciju. Uložila bih ogromnu energiju da bih na kraju ja sama patila. Pošto ukoliko izaberete put mržnje, "mračnu stranu", na kraju priče patite vi sami. Mnogi ljudi toga nisu svesni i vrte se u začaranom krugu, varajući sebe da su srećni. Ukus osvete je sladak, ali samo na sekund i onda ispari. Posle dolazi gorčina kajanja. Treba sebe pogledati u ogledalo, za mene je sopstveni odraz najteži sud. Mnogo je slađi i dugotrajniji ukus slobode. Ne, mi nismo anđeli, ali imamo tu mogućnost da izabremo svoj put. Onog momenta kada sam rešila da se oslobodim svih stega, sve gorčine, sazrela sam. Danas mi je sve to tako smešno, sve ovo gore što sam vam pisala. Stidim se same sebe što sam sebi dozvolila da se upletem u sve to. Nije to za mene, nisam ja tog kova. Znate koliko je potrebno energije da smislite neku podlost? Puno, barem meni. Zbog toga ne znam odakle ljudima tolika energija koju usmeravaju na negativnost? To iscrpi čoveka. Jedino ukoliko nisu toliko jadni i napaćeni pa im to dođe kao neki filter. Zapravo, na takve ljude se i ne treba ljutiti, njih treba žaliti i od njih bežati jer zagađuju atmosferu. 

Ovo sve gore napisano se ne odnosi samo na blogosferu, več se odnosi generalno na poslednje tri godine mog života. Čisto da ne budem pogrešno shvaćena, pošto ću pogrešno interpretirana biti sigurno...

"May the force be with you!"

Najslađe ostavljam za kraj :) Od svih ovde gore nabrojanih akrepa i žalopojki ne mogu da ne pomenem super cool osobe koje su ušle u moj život. Neke od tih osoba su mi drugari, neki prijatelji, neki poznanici, neki obožavani blogeri, a neki srodne duše na čije blogove samo nemo svratim i uživam. Da li znate koliko ima pametnih žena? Koliko ima kreativnih duša kojima je kozmetika samo jedan aspekt života? Da li znate koliko ima žena boraca? Žena koje su patile i pate? Onih koje su slične vama i nisu razmažene, ne mrze do podne sebe, a od podne ceo svet, već grabe za bolje sutra na pošten način? Da li znate koliko od takvih ljudi možete da naučite? O životu, o sreći, ne samo o kozmetici? Takvi ljudi mogu da vam ulepšaju dan u sekundi! Da li znate koliko ima onih koji bi se anonimno potpisali ispod ovog mog teksta? Zato birajte pažljivo i manite se onih uštogljenih, čistokrvnih junica, osim ako niste gospa sa motkom u leđima i metlom na glavi ili vam kojim slučajem fali koja daska u glavi ili eventualno ceo arsenal. U tom slučaju preskočite ove redove, nije ovaj manastir za tebe igumane.

Dragi ljudi, ukoliko niste uzeli uže i obesili se do sada čitajući, hvala vam do neba što postojite! 

I samo da kažem da ja volim i jedne i druge, i akrepe i anđele, zahvalna sam im do neba. I jedni i drugi su mi ulepšali život. Akrepi su me naučili pameti i naterali da progledam i da se zaustavim na vreme, kako i sama ne bih postala i ostala akrep, dok su me anđeli pratili, čuvali, hrabrili, voleli.

Kao što sam rekla, sami birate da li želite na blogu da vidite kreativne tekstove? Vrh profi fotografije? Nabacane fraze i izraze "ala Dostojevski"? Iskustvo iza koga stoje kompleksi i godine? Jako dobre tekstove iz pera teškog psihopate? Prostakuše? Ovako verujem da bi me one sa metlom u zadnjici koja dopire do glave okarakterisale. Ljubi vas vaša prostakuša! :) Elem, imate pregršt pametnih dama, cica, ostvarenih, srećnih i pametnih žena. Pa šta ukoliko neko piše neformalno? Kalja svoje dostojanstvo? Nije iz Finske? Oprostite, molim vas. Ja biram kvalitetne recenzije, zanimljive tekstove, poučne tekstove, duhovite tekstove, tekstove koji odišu ličnim pečatom, sa po kojom knjigom, filmom, maskarom, karminom, lakom za nokte, domaćom čorbom ili gibanicom. A glavni začini su mi ljubav i iskrenost. Vi birate!

Zarada od blogovanja i odnos sa PR-ovima

U Srbiji se retko ko od bloga pošteno hleba najeo. Onaj ko šišti sa strane da mlati pare laže kao pas. Zarada je nekima retka i veoma mizerna. Ukoliko zaradom smatraju skupu kozmetiku koju dobijaju, a koja vredi više stotina evra po isporuci, onda ću odmah da im pozajmim ono uže da se obese. Ovi ostali pacovčici ili su lažovi ili bloguju da bi dobili besplatnu šminku. Iskreno ne znam koja mi se od ove dve vrste više gadi, ali sam sigurna da ne pripadam ni jednoj. Više puta sam pisala da je sapun "majka", pa neka shvati ko kako hoće. Ima i onih koji se omrse, ali to je najviše zahvaljući pojedinim idiotima od PR-ova.

Neke PR-ove ne zanima da se udubljuju u tematiku, ne zanima ih ko kako piše, koliko je zaista čitan, već im je bitno samo da podele proizvode i da tamo nekome ko ih plaća prikažu kao da su uradili svoj posao. Tu se pacovčići dobro najedu, hvala Bogu na takvima, jer šta bi one nemaštovite, nadobudne lenštine, gotovanke i dupelisci bez takvih? A, da dupelisci. Postoji posebna vrsta PR-ova koji očekuju da im se što više i što bolje uvuče u zadnjicu. Ipak, takve persone žare i pale na muško/ženskoj sceni, dok ih neko keca sa strane, te jadni ne mogu pošteno ni da se isprave. Kako bi dobili mrvicu samopouzdanja, teraju druge da im ližu zadnjicu, šta će jadni. Neću bre nikome da se spuštam i da se uvlačim u pozadinu! Korektan i poslovan odnos, pa čak i simpatije prema određenim ljudima su ok, ali podjarmljenost duha, ličnosti, nikako. Takvi PR-ovi umesto da se ponašaju profesonalno i da gledaju interes, a to je da se njihov proizvod nađe na što popularnijem, posećenijem i kvalitenijem blogu, sede sa blogerkama i udaraju trač partije o drugim blogerkama. Šta će jadnici, moraju i oni negde da olakšaju dušu. Na kraju krajeva, nije lako živeti sa tolikim kompleksima, a kafa je definitivno jeftinija od psihijatra. A i tu mogu da se istaknu, da budu glavni. Tuga.

Sledeća endemska vrsta su oni koji vam pošalju proizvod od 2000-3000 din, a neretko i od 500 din, pa očekuju da šenite kao kučence, pošto vi ste jadne napaćene blogerke, siromašne dušice koje seku vene za njihovom milostinjom. Ima i takvih verujte mi. Ona normalna kategorija je u početku bila veoma retka, ali srećom pa sam u zadnje vreme isfiltrirala svo smeće i počela da srećem istinske profesionalce. Nije bitno da li se mi volimo ili ne, da li ti se sviđa moja boja očiju, da li sam ti simpatična ili antipatična, bitno je da mi završimo posao. Kapa dole za profesionalce u PR industriji! 

Ne plaćaju. Opet kažem - ne plaćaju, a trebalo bi da plaćaju. Ukoliko vi utrošite u proseku osam sati da biste napisali recenziju, onda se to računa kao radni dan, a ne hobi. Plus, na sve to dodajte da vi njima dajete bruka reklamu, a reklame koštaju. Zahvaljući gramzivim blogerkama još uvek nas ne plaćaju. Dok se mi okozimo da napišemo recenziju, oni za dva reda u novinama puknu debelu lovu (mislim na kozmetičke kuće). Pitate se šta radimo toliko? Volite lepe slike? Žive boje? Opise da možete nakon recenzije samo da odete i kupite proizvod? E, ovako uzmite na jednu gomilu 13 ruževa, onda ih fino slikajte, obavezno depilirajte ruke da se nekome ne bi povraćalo od dlaka, nahvatajte dnevno svetlo u decembru, zatim prebacite te slike na komp. Ukoliko niste prirodni talenat ili profesionalanc uvidećete da vam je potrebno poprilično vremena da upristojite fotografije. I to je tek početak, pored toga što morate da znate o čemu pišete, da odredite boju, podton itd, morate taj isti tekst da napišete, iskontrolišete, podelite na društvene mreže, odgovorite na komentare. Sve ovo zahteva vreme, mnogo vremena.

Ni jednoj normalnoj osobi nije potrebno 60 karmina ili 20 maskara, 50 krema, pošto se niti mogu jesti, niti se njima mogu platiti računi. A internet košta, domen košta, profi aparat košta, komp košta - blog košta, dragi ljudi. Zato je svuda u svetu u potpunosti normalno da se blogeri plaćaju, a kozmetika koju dobijaju je sredstvo za rad. U Srbiji tako šta teško funkcioniše, sponzorisani tekstovi se namirišu na kilometar. Ovde se ljudi prodaju za sitne pare, tuga. Šta mislite zašto su blogerke većinski proredile pisanje ili prestale da pišu? To vam je najveći dokaz. Nemaju bas svi životne radosti i tragedije od kojih ne mogu da stignu. Samo kamo puste sreće kada bi to urodilo plodom i izašlo na dobro. U paralelnom univerzumu.

Što se plaćenih tekstova tiče, kompanije mogu da plate datum i redosled objave recenzije, ali moje mišljenje ne mogu! Zašto? Zato što to pametni čitaoci vide kada neko laže, a bez čitalalaca nema bloga, tada možete da pišete jedino "dragi dnevniče". Samo u Srbiji cvetaju blogerke bez bloga i bez čitalaca. Meni ne treba neko da dođe na moj blog i ne vrati se nikada više. A i ja sam nadžak baba i ne mogu da lažem, pa nema tih para. Znate li na kolikoj sam ja muci kada nakon tri ili šest meseci korišćenja skontam da mi određeni proizvod baš nije bio toliko idealan koliko sam u recenziji napisala? Dešava se da ukapiram da mi je baš taj proizvod isušio lice ili kosu, ali je za taj zaključak potrebno nekada zaista dosta vremena da ukapirate kada sve drugo isključite, znate i same. I sada da izađem sa takvim tekstom bila bih lažljivica, svetila bih se kompanijama, pisala to namerno itd. Ja ću svakako tekst sa po par proizvoda za koje sam skapirala da nisu toliko dobri koliko sam ja prvobitno mislila, napisati, donela sam odluku. A, kompanije i zlodusi neka misle šta hoće, ja hoću mirno da spavam. Iz sopstvene perspektive znam koliko mrziš nekoga zbog koga si pukao lovu i kupio proizvod koji je sranje. Ovde pričam o nekvalitetnom proizvodu, a ne o kategoriji "meni taj proizvod ne odgovara", da se razumemo. Ovo uvek naglašavam.

A i da hoće kompanije da plate, kako bi to uradile? Po broju pratilaca? Pa pojedine naše blogerke imaju veći broj takozvanih pratilaca od nekih holivudskih glumaca. Narode, pratioci na instagramu se kupuju na kilo, nećete verovati. Čak i naše čuvene pevačice, elitni magazini, kozmetičke kuće kupuju pratioce na kilo. Imaju recimo 60.000 pratilaca na istagramu, a maksimalno do 2.500 lakova. Ima i par mukica sa po 20.000 pratilaca i 50 lajkova maksimalno, ne vide koliko su providne. I lajkove kupuju, pošto se i to kupuje da znate, i to na kilo takođe. Šta mislite zašto su se svi fashion blogeri preselili na instagram, a za njima i beauty? Ne moraju da pišu i da se cimaju, okinu fotku, lažno predstave hordu obožavatelja i "oduže" se kompanijama. Ima i onih koji kupuju na sitno i pametno, ali im iskaču tamo neki indijski i brazilski pregledi itd, da ne dužim, zaludna pa se takvim stvarima bavim. :) Tek od skoro je instagram uveo opciju poput fejsbuka, mogućnost da promovišeš sopstveni profil. Nisam još uvek probala tu poslasticu, ali sam na fejsu ostavila pozamašan iznos. Fino uplatiš promociju stranice, fejsbuk tvoju strancu prikazuje i nikoga ne tera da lajkuje. Ukoliko neko lajkuje, vama fejsbuk naplati. Taj isti sutra može i da odlajkuje ukoliko skonta da mu se sadržaj ne sviđa. Dakle, vi sebe reklamirate, to je ono kada vidite da vam ispod objave na fejsu piše "sponsored". Legalan, fin i kulturan način za samopromociju. Ukoliko može da se reklamira šampon na TV-u, mogu i ja. I sa druge strane, kako neko da čuje za tebe ukoliko se ne reklamiraš? Naravno, zavisi i kako se reklamiraš. Ali, za one koji su se pitali, eto odakle mi 20.000 pratilaca na fejsu. Na instagramu nemam ni 3.000, ne niču ko pečurke. Reklamirala sam se, a kada vas već prati određeni broj ljudi, neko od njih lajkuje, prijatelju se pojavi u fidu, zalajkuje i on i to je to, ljudi nakon nekog vremena dolaze sami.

I ja više ne mogu da pišem! Jašta, dešava se, baldisala sam.... Ne znam više ni šta da kažem. Svaka čast onome ko je ovaj tekst u celosti pročitao, kapu mu skidam. 

Eto, to sam vam ja, bez dlake na jeziku. Lažem, zakači se koja mačija. Šta ću kada volim da ljubim moje živuljke. 

I da, darivanje sledi kada mi se ćefne. Volim da pravim darivanja cele godine, a ne samo na rođendan ili za Novu godinu ili 8. mart. Ako ne misliš na mene cele godine ne moraš ni dva, tri puta godišnje. Ovde dragi moji, ljubljeni i voljeni čitaoci mislim na vas. :*

I dve pesmice, rođendanske:

I za one koji vole narodnjake:

*izvor forografije: internet

Sadržaj teksta je baziran isključivo na ličnom iskustvu, mišljenju i stavu autora. Opisane osobe. dešavanja, iskustva i radnje u tekstu su deo intimnog doživljaja autora i lične percepcije koja ne mora nužno biti istinita. Ovaj tekst je prevashodno zabavnog karaktera i nije napisan u svrhu vređanja ili omalovažavnja nečijeg lika ili dela. Sve sličnosti opisanih fiktivnih likova u tekstu sa stvarnim osobama su slučajne. Sve tvrdnje iznete u tekstu su plod slobodnog mišljenja autora i čisto su zabavnog karaktera. 

Kiss,

Mrs Foxy