Mrs Fox's Beauty Box "PR saopštenje": Gde sam i šta radim?

Verovatno se većina vas pitala gde sam u zadnje vreme i šta radim. Ne pišem recenzije  uobičajnim tempom, ni sopstvenih proizvoda, ni PR uzoraka, kasnim strašno sa odgovorima na mailove čitalaca, ne komentarišem recenzije svojih blogokoleginica, ne komuniciram uobičajeno online... Neki su možda pomislili da sam se ulenjila ili ne daj Bože uobrazila, ali istina je potpuno drugačija. Bez ikakve potrebe da se pravdam ili, ne daj Bože, jadam, već isključivo iz pijateta prema svojim čitaocima, kompanijama sa kojim sarađujem i dragim blogokologinicama pišem ovaj tekst.

U životu sam preživela toliko toga da bih 'ladno odmah i sad mogla da napišem knjigu koja bi mogla na ima naslov "Verovali ili ne". Samo šta mi se u zadnjih par meseci izdešavalo u životu mnogi ne bi mogli da poveruju, a da ne kažem zadnjih godina. Sva ružna iskustva i nedaće oblikovale su me kroz život, formirale su me kao osobu, naučila sam mnogo o sebi, ali i o ljudima. Moj izbor je bio da ne kukam, da "ne hvatam na bolest", već da se lavovski borim i guram dalje. Svako novo dešavanje zvano nedaća, za mene je novo iskustvo, nova pobeda i još jedna životna lekcija. Kako stvari stoje ja sam jedna od onih koji izgleda nikada neće prestati da uče :D

Šta mi se desilo?

Sasulo se staklo na mene. Znate ona lepa vrata sva od divnog debelog rezbarenog stakla? Takva jedna vrata krenula sam da odgurnem ramenom noseci nešto, staklo je puklo i poseklo mi nadlakticu na dva mesta i srednji prst. Povrede su bile toliko duboke da sam videla sopstveno meso, dalje nema potrebe da opisujem. Do Urgentnog centra sam stigla za manje od 10 minuta zahvaljući hrabroj i brzoj vožnji jednog beogradskog taksiste, čiji broj vozila i udruženje nisam u svom šoku zapisala, te molim sve koji imaju kontakt u beogradskim taxi službama i slučajno znaju čoveka koji me je dovezao (čuli su za slučaj), da mi njegovo ime i kontakt dostave putem maila mrsfoxsbb@gmail.com. Taj čovek je tog dana bio moj prvi heroj i ovog puta mu se od srca zahvaljujem. Da sam čekala na Hitnu pomoć iskrvarila bih na smrt ili ostala bez ruke (to znam jer sam završila sam medicinsku školu i na žalost tako je). 

Drugu posebnu zahvalnost dugujem hirurškom timu ortopedske ambulante Urgentnog centra. Reagovali su zaista brzo i ne mogu da se požalim ni na jednog člana tima. Mene su šili sat i po vremena, strpljivo, pažljivo i ujedino veoma ažurno. Naišla sam na mlad tim divnih ljudi koji su se u datoj situaciji poneli veoma ljudski i profesionalno. Ovo posebno naznačavam, zato što me možda više od običnog građanina, s obzirom da sam završila medicinsku školu, šokira neljudskost, neljubaznost, neprofesionalnost i što je najbitnije neznanje našeg medicinskog osoblja. Čast izuzecima! Moju ruku šio je Dr Marko Simić, specijalizant druge godine ortopedije. Veoma pedantno, detaljno i sa neverovatnom lakoćom sanirao je moje povrede. Vidno šokiran istima, zadržao je prisebnost i prionuo na posao uz zdravu dozu ozbiljnosti i verujte mi humora u odnosu prema meni kao prema pacijentu. Mene je to kao pacijenta umirlo, a lakoća i preciznost ruke prilikom šivenja kao pacijenta/medicinsku sestru, još više uverilo da će sve biti uredu. Dok sam radila kao medicinska sestra, videla sam da mnogi doktori paniče kada se susretnu sa težim povredama, sa pacijentom ne komuniciraju već ga gledaju kao na komad mesa i kažu mu da ćuti, na estetiku uopšte ne obracaju pažnju, već lupaju šavove kao recke da što pre završe. Prst mi je ušio drugi lekar jer je povreda manja, a Dr Simić je morao hitno da izadje. Pošto ne znam ime drugog lekara, ovim putem ga ne mogu imenovati, ali mu se jednako zahvaljujem. 

Kasnije, pri vađenju drenova i kontrolama, naišla sam na jednako ljubazan i profesionalan tretman Dr Simića. Niti se znamo, niti se poznajemo, što bi naš narod rekao, došla sam sa ulice. Činjenica je da bi svi lekari trebali da nam budu takvi, ali činjenica je i da nisu, tj da su daleko od toga, na žalost. Zato ovim putem ističem i zahvaljem se onima koji to zaslužuju. Dr Simić prima pacijente u ambulanti poliklinike KCS Srbije ponedeljkom pre podne. Pošto znam i da negativnih iskustva uvek može da ima, ovim putem se ograđujem i iskreno mi je žao ako je tako bilo (saosećam se pošto sam ih i sama prošla), ovo je moje. Dr Simiću, hvala vam, samo nastavite i nemojte da nam se promenite, Srbiji treba dobrih lekara! A za one koji misle da je ušiti ranu lako (uvreženo mišljenje), samo ću kao medicinska sestra poručiti - ove rane niste videli!

Meni su konci izvađeni, imam dva veoma tanka reza zahvaljući Dr Simiću. Ruku u potpunosti normalno osećam, ali zato što je staklo na jednom mestu zapralo ligament, još uvek nosim longetu (gips), te sam onemogućena da kucam sa obe ruke, a samim tim i pišem, recenziram, odgovaram na mailove, komentare, kao i da sama komentarišem. Radim ja sve to u mnogo sporijem ritmu i uz pomoć muža. "Brojim na sitno" do skidanja longete :))) Slike namerno još ne kačim jer mi nisu pootpadale krastice i ne želim da neko pada u nesvest. Ožiljci su potpuno normalna pojava, a pošto ih ja imam, više o nezi, saniranju, mazanju i otklanjanju u budućnosti posvetiću jedan tekst.

E, sad ja ne bih bila ja kada ne bih napisala još nešto. Pre neki dan sam, sa sve longetom (gipsom), bila na eventu jedne kozmetičke kuće. Pored mene, na tom eventu su bile skoro sve istaknutije blogerke na srpskoj blogosceni. Pored kulturnog "ćao" došao je red da se nešto i jede i pije, a i kružili su proizvodi za isprobavanje. Razumljivo da ja ne mogu sa jednom rukom da se poslužim sama, niti da otvorim proizvod. U pomoć su mi pritekle Dijana Golubović sa bloga Sasvim obična devojka, Marija sa bloga Head in the Clouds, Jovana sa bloga Jovanin kutak i Lena Novitz sa bloga Lena Novitz Lifestyle and Beauty - Devojke, hvala vam! Ostale su me zaobilazile i ignorisale kao da imam gubu. Nije nikakva tajna da ja nisam u dobrim odnosima sa nekim blogerkama, da nisam ni najsimpatičnija osoba na svetu, ali su na ljudskom nivou to sve sitnice, nikome nisam poubijala familiju, niti uništila posao. Jako je tužno što ovo moram uopšte da pišem, ali neki nemaju ni miligrama ljudskosti u sebi, tj, veliki ostatak izuzev gore opisanih sa srpske blogoscene (dobro, neki se i izjašnjavaju i pišu otvoreno da nisu ljudi pa im praštam). Sve su ovo sitnice, ali baš sitnice puno govore. Tako da, dragi moji čitaoci, ukoliko poput mene, blogerke/ljude cenite i po čovečnosti, znate na koje adrese treba da kliknete, a koje u širokom luku da zaobilazite.

Toliko od mene za ovo javljanje, raspisah se ovako kilava, kao po običaju. Odoh da odmaram i podignem sve četiri u vis, a vas sve puno ljubim i pozdravljam.

*izvor naslovne fotografije: www.prconsultantsgroup.com

Kiss,

Mrs Fox