Godinu dana moje slobode! Za svet bez duvanskog dima!

Osvanulo je i to jutro 14.01, prošlo je tačno godinu dana kako sam zapalila svoju poslednju cigaretu. Negde duboko u sebi mislila sam da ovaj dan nikada neće osvanuti, a osvanuo je. Više manje prosečan dan, nalik svakom drugom danu u godini, za mene ima posebno značenje. Ne želeći da priznam sebi, da si odam tu čast i poklonim sopstvenom uspehu, kanila sam svoje lenjo biće, brze prste i još brže misli, napisati vam koju reč i na ovu sasvim običnu temu. Ne, nisam ja učinila ništa posebno, spasila sam samo jedan život - svoj.

Da pričam o štetnosti duvana, sprezi duvanske idustrije i države, bogaćenju na sve strane preko naše grbače izlišno je, svi mi o tome isuviše znamo. Znamo baš onako kako nećemo, ne želimo ili ne možemo sebi da priznamo. Trnovit je to put, ali hajde da krenemo od početka. Počinjemo tako gledajući starije, želeći i sami pre vremena da odrastemo, da probamo taj slatko britki otrov, koji baš tako sjajno leži nakon jela i kao dodatak nekom piću, isunjavajući svako veče dajući mu posebnu čar. Mučimo se iz dana u dan, iz daha u dah dok nam otrov para nepce, grebe grlo, spuštajući se sve niže do naših tananih, mladih pluća, stremeći ka našem krvotoku, krvožedno ciljajući naše nervne receptore u mozgu. I pre nego što se osvestimo, pre ne nego što skontamo gde se nalazimo, palimo jednu za drugom, nervozno prevrćemo po torbi i džepovima tražeci upaljač, u stanju smo da i po najvećem snegu izađemo na ulicu, jer ne dao Bog da koji sat ostanemo bez tog otrova.  Ali, mi smo, mi smo deo društva, odrasli, stariji, prihvaćeni, smireni i staloženi. I da, pa mi smo gospodari svoje volje, mi smo odlučili da pušimo, pa ćemo se lako i kad god nam dune tog otrova rešiti, zaboga, sada smo mladi nećemo da razmišljamo o tome.

I godine su prošle brzo kao dan, najednom niti smo tako mladi, a više nismo tako ni zdravi. Oku nevidljive promene su tu, pušenje je uzelo maha ostavljajući poslediće na naš organizam. Naše nepce je neosetljivo, naše grlo je duboko, naša pluća su crna, otupela su nam čula ukusa i mirisa, robovi smo sopstvenih rešenja i odluka. Onda se kao po pravilu hvatamo za novčanik, jadni, opustošeni, napaćeni novčanik pravo je ogledalo naše duše, duše zavisnika.

Ne, ne, nikotin nije otrov, pušenje je društveno prihvaćena DEVIJACIJA...

I tako ulazimo polako, lagano i sigurno, nekada svesni, kad kad polu svesni koračamo ka otvorenim vratima limba, praznog prostora, čistilišta. Niti sam tamo, niti sam vamo, lažem sebe po potrebi, uživam po želji i pričam naučeno. Cigarete su moji prijatelji, moj saputnik, moje društvo, moj bensedin, moja uteha... Pa za Boga miloga, ajte sada, od nečega se mora umreti zar ne?

Mora od nećega da se umre, jeste, ali ne mora se umreti od svoje ruke. Neću sutra sebe da pogledam u ogledalo i sa ponosom si kažem - ovo si sama sebi uradila!

Još ste tu? Znajte da ako i dalje čitate ove redove, vi ste u čistilištu, na pragu ste da ostavite cigarete; savest, strah, novčanik ili ko zna kakav drugi NN đavo u vama čuči i migolji se.

Idemo dalje, dolazimo u fazu grickanja noktiju grčevito se trudeći da dokažemo svoju hipotezu - ne pušimo ceo dan, a možda smo u ne tako retkom slučaju dogurali i do trećeg.

Slamamo se poput najtanje grančice, tresemo se kao tanki prutić na vetru, otrova, otrova, otrova...Do ćoška i otrov je tu.

Prvi, drugi, treći, pedeset i peti pokušaj i još smo tu. Dajemo izjave za javnost poput naših političara: "Kako sam rekao da mogu da ostavim u svakom momentu tako i jeste, ja sam ovim postupkom sebi i drugima dokazao da ja to mogu. Pušim zato što želim, to je moj izbor." Da li je to naš izbor? Dok spoznamo odgovor na ovo pitanje najčešće  prođe još par godina, a tu je uvek neki od baba Jeke stric koji je pušio celog života i umro prirodnom smrću sa 105 godina. Sve one turobne strašne priče o kojima, pstt sada ni reči, dešavaju se drugima...

Najgori su bivši pušači.

Stoka jedna izgrednička, napustiše naš tako lep i uređen klan. Kako sada tako pričaju, a do juče smo se smrzavali na -20 kod Pere na ćošku?! Ja stvarno ne znam šta im bi da tako muče sebe, i sad još prosipaju neku pamet... Ma ne, ne, iznervirao sam se sada ću da zapalim jednu. A onda u sebi - mamu mu njegovu, neće da kaže i da prizna ko zna gde je i na kakve lasere i terapije išao; uspeo on sam sutra malo; aaa, neka ga, sada ću da vidim samo dokle će da izdrži. Pa na glas - Bravo Pero, svaka čast, ajd sad ne bulazni i zapali jednu. Nećeš? Nemoj posle da kažeš da te nisam ponudio. Kiselo je grožđe.

I da se vratim na te izglednike i otpadnike bivše pušače, mukom mučenom samo proklamovane mesije. Šta oni toliko znaju, kažu tobož nisu se zadihali, kažu lepše noću spavaju, kažu lakše se bude, kažu hrana je ukusnija, ruže opet mirišu, proleće ima detinju čar, a kasica prasica samo što se ne raspukne. Lažovi jedni, ma sada ću i ja da ostavim, na kraju krajeva i moj babo je ostavio očas posla. Nabavljam  knige, razno razne brošure, savete, a tu su i lekovi ima ih i na stotine oni deluju bez problema. Lekovi će da ostave cigarete za mene, da hoće!

Bum, tras, ajlele, ja to ne mogu! Ne mogu, lažu, nije istina, ostaviti cigarete nije moguće. Kažu preseci, ja sam samo presekao, kažu to se uradi sad i odmah. Kažu, ali ne objasne da su presekli i raščistili sa sopstvenim mozgom, tu tajnu strogo čuvaju i iza zatvorenih vrata sopstvenih umova je kriju. Nedostupna javnosti tajna dopire do tebe. Širom zatvorenih očiju, koje te peku od dima ti konačno spoznaješ suštinu. Možda si na prekretnici, možda si omatorio, možda si prošao limbo, zaobišao pravila i vratio se, ali preverio si đavola - ugasio si svoju poslednju cigaretu. I ostavio si i ti, prošlao jedan dan, drugi, treći, prošlo ih je pet, prošla je nedelja i čini ti se da je to samo dan. Auuu, jeee moj prvi mesec, prošao je, prošao!

Prošlo je meseci šest, nevaljali prsti svrbe, ne daju mira, ne daju, ali nisi poklekao. Prošlo je i meseci osam... deset... I vidi ti vraga, oni izgrednici bejahu upravu. Jao, što je hrana ukusna, ali ne, kontrolišem se, neću da se gojim, jedem polako i uživam, nije mi potrebna zamena za nikotin, niti kakva satisfakcija. I kafu pijem baz problema, a tek vino... Sada znam zašto kažu da vino ima aromu, znam zašto je suvo i razumem zašto belo bolje ide uz ribu. Ju, vidi brdo je iza mene, a uspon nisam ni osetio, mora biti zato što sam spavao kao beba. Polen mi smeta, biće to alergiska reakcija i vidi mi novčanik nešto se ozbiljno sa njim dešava!

Jao kako to govno smrdi, smrdi ceo hodnik povrća mi se. Daj kretenu ne duvaj mi u nos i ne nemam da ti pozajmim za cigare. Ima li u ovom ludom gradu kafica za nepušače? Ko će celo veće da se davi i guši? Ma ne, nije mi frka, frka je ono što je davno ostalo kod kuće.

Auuu, pa ja sam izgrednik, bivši pušač, ona stoka i samoproklamovani mesija! Kad pre prođe godinu dana???

Ne, ja sam samo neko ko zna kako je bilo pre, kako je bilo onda i kako je sad. Znam  kako je bilo kad nisam pušila, kad sam pušila i sada kada ponovo ne pušim. 

Svako od nas ima svoju kategoriju, ja se držim moje - nesvrstanih, bivših pušača, izgrednika, onih koji zbog greha ne pripadaju ni jednoj gupi. Isuviše fini da bi bili pušači, isuviše grešni za nepušače, bivši pušači - nesvrstani.

Samo jedna odluka me deli od robo - zavisničkog života, a na putu te odluke stojim ja. Samo i jedino od mene zavisi da li će od paklice cigareta do mojih pluća nikotin naći svoj put. 

* Počela sam da pušim sa 16 godina. Moj pušački staž je bio 12 godina. Nakon šest godina počela je da mi se razvija svest o štetnosti duvanskog dima (dobro sam obrazovana, ali ispranom mladom mozgu to nije bilo od pomoći). Nakon osam godina sam rešila da ostavim cigarete. Moja borba trajala je pune četiri godine. U te četiri godine od ukupno xyz pokušaja da ostavim cigarete četiri pokušaja su bila ozbiljna. Jedan od ta četiri pokušaja trajao je 4,5 meseci i predstavljao je najduži nicotin free period u mom dotadašnjem životu. Pila sam Zyban, pročitala knjigu Alana Kara " Lak način da ostavite pušenje" (koju svima preporučujem), koristila Nicorette žvake i Nicorette flastere, kupila sam elektronsku cigaretu. Bila sam težak pušač, moj prosek je bio 1,5 paklica dnevno. Ni zdravstveni problemi koje imam nisu uticali na mene. Prečešljala ceo internet uzduž i popreko i oprobala sve moguće trikove. Imala sam samo želju i svest. Onda sam presekla, kako kažu. Raščistila sam u svojoj glavi i emotivno sazrela na tom polju. Shvatila sam jednu neporecivu istinu - da ništa nije jače od moje volje i odluke da delujem na sopstveni život, da izmenim stvari koje zavise isključivo od mene.

Nisam ja ništa pametnija, bolja, visprenija od vas i nemam više volje. Ne razlikujemo se uopšte. I vi možete da uradite sve što želite, a ako je vaša želja da više ne pušite onda je i ispunite. Ako je vaša želja da pušite slobodno to činite, ja nemam ništa protiv, samo pogledajte ovaj video:

Ili:

One koji imaju nameru da me vređaju i da mi prebacuju podsećam da je ovo moj blog, da je ovaj tekst odraz moje slobode i uljudno ih molim da to ne čine.

Možete mi postaviti bilo koje pitanje, zatražiti savet slobodno. Nisam najpametnija, znajte da vam pričam i pišem iz svog iskustva, ali iskreno i od srca.

*slike su preuzete sa interneta

Kiss,

Mrs Fox