My cup of tea - moja priča

Ponekad je teško ponovo početi, krenuti sa mesta na kome smo u jednom momentu stali. Zato ču samo da počnem, da napravim prvi korak, prekinem pauzu, uznemirim tišinu. I skuvam čaj...

Napravila sam pauzu, da, pauzu u pisanju najveću do sada. Nije mi nedostajao blog, nedostajali su mi moji čitaoci. Znate onaj osećaj kada objavim post, pa odem na google analitics i gledam koliko vas čita ono što sam napisala. I to ne zato da bih se samo hvalila statistikom. Naravno i to je lepo, ali postoji nešto mnogo više od toga. Sama činjenica da me neko "čuje", da čita ono što sam ja napisala, da voli i ceni moj rad, vredi daleko više od bilo čega što kao blogerka mogu dobiti. Znate koliko ima ljudi na svetu koje niko ne čuje, koje nema ko da čuje, ili pak onih koji su se okružili "gluvima". Ovo je moja priča.

Za skoro četiri godine koliko moj blog postoji, nikada nisam puno pisala o sebi, a moj život bih zaista mogla da pretočim u knjigu. Da, moj život je sve samo ne dosadan. Pun uspona i padova, borbe da vetranjačama i iznad svega borbe sa samom sobom.

Imala sam zaista srećno detinjstvo. Kada su stvari lepe, o njima i nema porebe puno pričati. Mazili su me i pazili možda i suviše, pošto sam svet ugledala veoma rano, prevremeno. Možda baš zato ceo život kasnim kada negde krenem, da nadoknadim propušteno. Pored koksakija i miokarditisa sa 40 dana života, stalnih upala krajnika, operacije krajnika i slepog creva, ništa se posebno nije desilo.

Moja prava životna borba počela 1999. godine. Dok su nad Srbijom padale bombe, u meni je rasla bomba koja će mi obeležiti život zauvek. Već novembra 2000. godine odstranjen mi je desni jajnik i jajovod zajedno sa dobroćudnim tumorom veličine dečije glave. Pa ni to nije bilo dovoljno, već su me ponovo operisali posle devet dana zbog unutrašnjeg krvarenja. Imala sam simptome dve godine ranije, ali je doktorka pedijatar u domu zdravlja mislila da sam hipohondar. Život se nastavio dalje, ali već naredne 2001. godine sa razmakom od samo dva meseca punktirali su mi dve ciste na jajniku, na živo, i uveli oralne kontraceptive kao terapiju. Mladost se nastavila, uz borbu da redovno završim srednju školu zbog izostanaka, borbu sa vetrenjačama itd. Zavriša sam školu redovno, a pošto nisam znala šta ću sa sobom, počela sam da radim kao medicinska sestra sa 18 godina na Onkološkom institutu. Položila sam državni ispit, menjala radna mesta, upisala fax na budžetu, studirala, udala se, otišla od kuće, logično...

Godine su prolazile, došla je 2008, nova punkcija, nova cista. Potom i 2009, nova cista i pogrešna dijagnoza. Mislili su da imam endometriozu, te su mi dali injekcije diferelina i izazvali veštački klimaks u periodu od šest meseci. Da, znam, znam kako izgleda biti u menopauzi, samo sam ja prošla ubrzani kurs. Paralelno sa svim ovim, mučila su me krvarenja, imala sam ranicu na grliču materice.

I onda dolazi 2011, cista raste, a zapravo je to bio dobroćudni tumor, isti onaj kakav sam imala jedanaest godina ranije. Muke sam prošla dok nisam našla ko želi da me operiše, pošto niko ne želi da dira ono što je neko drugi već "čačkao". Verovatno se pitate zašto sam menjala lekare? Moj doktor, onaj koji mi je omogućio normalnu mladost, preminuo je. Ah ta 2011, mučila sam se do jula, a onda sam operisana, a operisan mi je i grlić o istom trošku. Ali kako kod mene ništa ne može biti jednostavno, istorija se ponovila, operisana sam ponovo u roku od tri dana, zbog unutrašnjeg krvarenja. Tada je počela žestoka borba, nedelju dana, a ni sama nisam znala kako će se završiti. Negativna strana situacije kada si medicinska sestra u koži pacienta, jeste što znate šta vam se dešava, niko ni šta ne mora posebno da vam priča, a ne može ni da sakrije. Borba se nastavila i nakon izlaska iz bolnice. Problemi sa grlicem, cista, izostanak ciklusa na 6 meseci. Sa prvim ciklusom vratila sam se na staru terapiju, na oralne kontraceptive, život je krenuo dalje. Sve moje operacije su bile klasične, ne laparaskopske.

Godina 2014, najgora godina u mom životu. Počinju stalne temperature, borba sa doktorima da ustanovim šta mi je, muke. Paralelno sa ličnim mukama, saznajem da mi tata boluje od karcinoma pankreasa. Iste godine biva i operisan. Taj dan sam se molila više nego ikada u životu, operacija od 13 sati, neizvesnost, nada.

Godina 2015, teška povreda ruke o kojoj sam pisala, moje temperature i dalje traju, našli su jedino da mi je skočio titar koksakija, onog istog koja sam preležala kao beba. Kada jednom preležite koksaki, niste zarazni više, ali on ostaje u vašem organizmu i može da se "probudi" bilo kada. Moj koksaki je spavao punih 30 godina, ukoliko izuzmem problem sa srčanim ritmom, teške tahikardije od kojih bolujem od 22. godine života. 

Vreme neumitno brzo prolazi, prebrzo, na godišnjicu tatine operacije, na taj isti dan na koji sam se godinu dana ranije molila kao nikada u životu, moj tata umire. Vreme staje...

Ne znam ni kako, ni kada, ni gde, probudila sam se, rešila sam da nastavim da živim. Nikada se ne možete pomiriti sa tako velikim gubitkom, samo konstantno možete da učite da živite sa njim.

A u međuvremenu... Tražila sam samu sebe, pronalazla svoj put, radila na sebi. Znala sam od ranije da možeš ili da živiš i da se boriš ili da potoneš. Životarenje nije više dolazilo u obzir. Očistila sam svoje srce, svoje misli, svoju dušu, napravila sam veliko emotivno spremanje. Kada rešite da odbacite negativnost, ljutnju, gordost, greh, u vašoj duši napravi se mesta za mnogo lepše emocije. Možda je bilo potrebno da me život još malo izudara, možda je zrelost došla nepozvana, ali moj život krenuo je sasvim drugim, boljim tokom za mene.

A danas... Danas se borim sa akutnim digestivnim problemom. Veze nemam, ponovo jurim rešenja, doktore, mučim se. I imam novu cistu na jajniku. Da sam brojala sve svoje ciste ušla bih u Ginisovu knjigu rekorda za ovih 17 godina. Temerature su popustile, ima dana kada ih nema, ali me nisu napustile. Dok vam ovo pišem, spremam se da idem kod lekara i mozgam kako, šta, gde...

Moja poruka 

Nikada nemojte očekivati da vas svet razume. Neće vas razumeti, teško je da sit gladnog razume. Ljudi vas neće slušati, ne žele da se opterećuju. Zašto ljudi ne slušaju, ne veruju? Zato što u sebi misle da bi onda morali da reaguju, da vam pomognu. Neki neće da se "mešaju" zato što imaju isuviše svojih problema i ne mogu da pomognu, drugi su pak zli ljudi. Nemojte se čuditi ni i ukoliko vam ljudi ne veruju. Meni lekari ne veruju dok ne izvadim obimnu papirologiju koja dokazuje sve što sam gore napisala. Neki će poput onih negativaca u akcionim filmovima, gledati da vas udare tamo gde ste već ranjeni, to ne možete da sprečite. Ono što oni ne znaju, a to je da stari ožiljci ne bole. Za mene je prošlo isuviše godina da bi me bilo šta ili bilo koji komentar na temu mog reproduktivnog zdravlja pogodio, a bilo ih, ima ih i biće ih. Da ne govorim da apsolutno nikome ne morate da polažete račune. Kada ćeš da rađaš? Šta čekaš? Moja stvar jednostavno. U civilizovanom svetu se takva pitanja ne postavljaju, ali mi ipak živimo u Srbiji. To je za mene posebna tema, zaista. Od osobe koja je silno želela da rodi dete, došla sam do osobe koja uopšte ne želi da rađa. Da se razumemo, ja želim da budem majka jednog dana, samo ne želim ja fizički da rodim dete. Ne mogu više da se mučim, ne mogu više da mučim svoj već izmučeni organizam, ne mogu, ne želim i, znate šta, baš me briga za one koji ne razumeju - moj izbor, moje pravo.

Ovde nikako ne smem zaboraviti da vam napišem još nešto. Divni ljudi postoje, oni su među nama, retki su poput bisera i zato ih pažljivo treba čuvati, ali i negovati. Za sebe kažem da, ako sam išta dobro u životu učinila, onda mi se to vratilo kroz mali broj divnih ljudi koji me prate kroz život, mojih pravih prijatelja, kao i onih koji u moj život dođu čistog srca i dobrih namera.

Kako zračiš tako privlačiš!

Ljudi moji, meni je trebalo poslednjih deset godina da shvatim ovu neverovatno jednostavnu tvrdnju. Neki to nazivaju zrelošću, ali ja pak odbijam da prihvatim da sam "sazrela". :) Da li rođeni pesimista može da postane optimista? Da li poluprazna čaša može postati polupuna. Može. Ako ništa, može makar da bude na sredini i to je uspeh, ali je i proces. I nema tu puno matematike, barem ne u mom slučaju. Kada me je pošteno udarilo po glavi, shvatila sam da mi ne pada na pamet da se trošim, nerviram za tamo neke meni nebitne ljude, počevši od kasirke, pa na dalje... Da li sam se istrošila? Nisam. Još uvek ja imam dovoljno snage da udarim punom silom, ali znam gde treba da trošim svoju energiju i svoje vreme. Na prvom mestu na uživanje. Zašto ne bih uživala, pobogu, umesto da se nerviram zbog gluposti? I verujte mi, lako je! Za početak pustite svoj omiljeni film, omiljenu muziku, skrenite misli, pa polako, radite na sebi i dajte sebi vremena. Neopisiv je osećaj kada uhvatite sebe da volite samu sebe i da vas maliciozni ljudi, komentari, situacije po prvi put u život uopšte ne dotiču. Kada se sada susretnem sa takvim personama samo blenem, nemam potrebu ni da im odgovorim, a umem. Ne razumem ih iskreno. Valjda nikada nisam bila dovoljno zla, a nikada neću ni biti. Ne kontam kako neko može da uživa u negativnosti i da je širi ka drugima, da vodi računa o tuđem životu, umesto da se trudi da ulepša svoj. Kako je moguće da postoji lepota, da se rađa zadovoljstvo iz negativnosti generalno? Nije moguće, barem ne ono pravo. Takvima se ne treba ni baviti, verujte mi. Naučite da su to sitne duše, da im je život i pored svog sjaja jako mizeran, toliko da bi bili za žaljenje samo da nisu toliko zli. S vremenom, kada upoznate nekoga, date mu ocenu i nastavite dalje. Prosto i jednostavno. Meni se činilo nemogućim kada su mi ljudi pričali ovako, kao ja vama, nisam verovala, zato neću ni vama tražiti da mi verujete. Ono što vam savetujem jeste - nemojte čekati da vam prođu godine, nemojte čekati da se zagrcnete hiljadu puta, sada i odmah krenite da radite na sebi, oslobodite sreću. Nije sreća u materijalnom! Zato ste mogli kod mene veoma često da naslutite blagi prezir prema opsesivnoj potrebi blogerki da imaju što više HE proizvoda. Da li me je skupa šminka usrećila? Da, na momenat, jednako kao što me usreći čokolada. Da li mi je pružila trajno zadovoljstvno i ispunjenost? Nije. Pogledajte oko sebe, ima toliko stvari na kojima treba da budete zahvalni, toliko stvari u kojima možete i treba da uživate. Čak i kada vam je najteže, možete ulepšati svoj dan. Pa dan po dan - godina. Lepota je svuda oko nas, otvorite oči i videćete je.

*izvor fotografija: internet

Družimo se dragi moji, recenzije, darivanja i malo više mudrovanja vam sledi! :)

Od srca,

Kiss,

Mrs Foxy